Kada sam knjigu “Velika čarolija” spakovala u kofer noć pred polazak na more, nisam ni znala o čemu se radi u njoj. Mislila sam da je u pitanju roman. Očekivala sam ljubavnu priču poput “Jedi, moli, voli”, (daleko od toga da knjigu “Jedi, moli, voli” želim da etiketiram kao jednostavnu ljubavnu priču) koja je kupila srca mnogih i učinila Elizabet Gilbert svetski poznatom autorkom. Ljubavna priča koju ću pročitati za par dana dok na ležaljki čekam da se osušim, pre ponovnog odlaska u more. Priča uz koju ću pustiti neku suzicu i koju ću zaboraviti po povratku sa odmora. Ali ova knjiga nije to. Nisam je zaboravila, a ne verujem ni da ću je zaboraviti u budućnosti. Ovo je knjiga kojoj ću se s vremena na vreme uvek vraćati. 

“Kreativni život bez straha” – rečenica koja stoji u podnaslovu i koja mi pre početka čitanja nije značila, ama baš ništa, zapravo perfektno opisuje poruku koju ova knjiga šalje. “Kreativni život” shvatite kako god želite. Verujem da svako od nas i ima drugačiju definiciju “kreativnog života”, što ga čini još posebnijim, ali strah – on je kod mnogih isti. Dosadan, suvišan i  zastrašuć. Na 300 stranica, u 6 celina i mnogo poglavlja opisan je kreativni život, ideje, inspiracija, strah, stvaranje i motivacija. “Velika čarolija” je knjiga koja će pomoći svim kreativcima (a autorka kaže da su svi ljudi kreativci). Knjiga koja je napisana tako da bez previše truda možete da zamislite kako sedite sa Liz Gilbert u vama omiljenom kafiću i slušate je kako ćaska o kreativnosti. Upravo način na koji je napisana, pored sadržaja naravno, čini ovu knjigu potpuno čarobnom. 

U nastavku možete da pročitate moje detaljne utiske o knjizi, a ukoliko vam je lakše, na dnu stranice čeka vas i link ka našem videu koji je posvećen “Velikoj čaroliji”. 

Hrabrost

Verujete li da svi u sebi imamo skriveno blago? Verujete li da je pored umetnosti i kuvanje kreativno? Verujete li da je i nauka kreativna? Verujete li u kreativno življenje? Kreativno življenje je život u kom ispunjavamo sopstvene sposobnosti, težnje, žudnje i (tajne) talente.  Jedino što nas u tome može sprečiti jeste strah.

Svi imamo strahove. Strahovi su dosadni, uvek isti, sputavaju nas, koče nas i u njima nema ničeg zanimljivog. Ljudi obično imaju strahove, a da ni sami ne znaju zašto ih imaju. Strahovi nas ne puštaju i vrlo često se grčevito držimo za njih. Međutim, nije svaki strah loš. Postoje strahovi koji su nam potrebni. Takvi strahovi nam nekada mogu i sačuvati život. Nije poenta biti neustrašiv. Poenta je razumeti strah i prihvatiti ga. Ignorisanjem straha i uništavanjem straha nekada uništavamo i kreativnost. Prihvatite strah kao deo vas, ali mu nemojte dozvoliti da ima kontrolu nad vama. 

“Ne želim da se plašim jarkih boja, novih zvukova ni velike ljubavi ni rizičnih odluka ni nepoznatih iskustava ni neobičnih pokušaja ni iznenadnih promena, čak ni neuspeha.”

Očaranost 

Deo posvećen idejama i čarolijama koje one predstavljaju. Kako ideje dolaze do nas, da li ih primećujemo, da li ih prihvatamo, šta se dešava ako ih pustimo da odu, šta ukoliko ideje “pređu” na nekog drugog, šta ukoliko više ljudi dođu na istu ideju u isto vreme…? Sve ovo je veoma lepo opisano i na “magični” način su dočarane ideje, njigov put, razvoj, ispunjenost ili dolazak. Ovaj deo knjige više liči na roman o čaroliji, nego opis realnosti. I sama autorka kaže da je za nju kreativnost i sprovođenje ideje u delo poput magije i Hogvortsa. 

Meni omiljeni deo dela “Očaranost” svakako su sledeća dva pasusa:

“No i Grci i Rimljani su verovali u pojam spoljnog stvaralačkog duha, nekakvog kućnog patuljka, ako hoćete, koji s vama stanuje i koji povremeno pripomogne u vašim naporima. Rimljani su imali i ime za tog kućnog patuljka. Zvali su ga genius, i on vam je bio lični božanski čuvar, sprovodnik vašeg nadahnuća. A to će reći da Rimljani nisu verovali da izuzetno nadarena osoba može biti genije. Verovali su da izuzetno nadarena osoba ima genija.

Tanana razlika (između biti i imati), rekla bih, mudar je izum na psihološkom planu. Verovanje u postojanje spoljašnjeg genija pomaže umetniku da kontroliše svoju sujetu, a dobrim delom ga oslobađa tereta koji donose i pohvale i pokude njegovoga dela. Drugim rečima: ako je vaš rad uspešan, zahvalnost dugujete svome geniju što vam je pomogao, te vas to štiti da sasvim ne potonete u narcizam. Ako pak doživite neuspeh, to onda neće biti samo vaša krivica. Možete kazati: „Ma nisam ja kriv – danas se genije nije pojavio.“

Bilo kako bilo, ranjiva čovekova sujeta tako je zaštićena.

Zaštićena od hvale koja izaziva truljenje.

Zaštićena od srama koji izaziva rđanje.”

Suprotno magiji i idejama, Liz Gilbert veoma racionalno piše o radu, trudu i istrajnosti. Ne možemo sedeti i skrštenih ruku čekati inspiraciju, motivaciju ili nadahnuće da dođu, jer sve to može potrajati svega par minuta. Kada ste spremni na rad i čarobne sile će vas pre posetiti, a onda će vas spomenute sile inspiracije, motivacije ili nadahnuća duže “voziti” i znaćete kako da ih iskoristite što bolje i sto duže. 

Dozvola 

Da li nam je potrebna dozvola za kreativno življenje? Da li je “nemanje dozvole” samo izgovor da nešto ne učinimo ili ne napravimo? Autorka ističe da smo svi kreativni, da je naše telo napravljeno da bude kreativno, da su naši preci bili kreativni i da s obzirom da smo na ovom svetu kratko, treba da se potrudimo da vreme provedeno ovde u potpunosti prilagimo svojim željama, nadahnućima i idejama, bez čekanja da dobijemo “dozvolu” od roditelja, profesora, partnera. 

Šta je autentičnost, a šta originalnost? Pitanje koje verujem da mnoge od nas buni i muči, ali i pitanje koje znam da je mene dugo sputavalo da se upustim u “kreativne vode”. 

“Kako bilo, što sam starija, sve se manje oduševljavam originalnošću. Ovih dana sam mnogo više ganuta autentičnošću. Pokušaji da se postigne originalnost umeju da budu isforsirani i visokoparni, dok autentičnost ima onu tihu rezonancu koja nikad ne propusti da me uzbudi.

Dakle, samo kažite ono što imate da kažete, iz sveg svog srca.

Podelite ono na šta ste podstaknuti da ga podelite.

Ako je dovoljno autentično, verujte mi, delovaće i originalno.”

Deo u kom se osvrće na motivaciju, odnosno na razloge zašto nešto radimo ili stvaramo učinio mi se posebno zanimljivim. Kaže da rad “za drugoga” odnosno rad koji kao glavni cilj ima pomoć drugima može izgledati isiljeno, neprirodno, a često može izazvati i suprotan efekat od onog koji smo želeli da postignemo. Verujem da je ovo jasno vidljivo u mnogim sferama života. Ukoliko volite ono što radite, ukoliko to radite zarad sebe i svog osećaja ispunjenosti – to se vidi i oseti. Stvaranje zarad nas samih, a ne zarad publike zauzima veliki deo ove knjige i prožima se kroz mnoga poglavlja. U doba društvenih mreža gde se juri popularnost sve je veće gubljenje “sebe” ili se bar tako meni čini. Baš iz tog razloga ovo je jedan od meni omiljenih delova u knjizi. 

Istrajnost 

Elizabet kaže kako je još kao dete rešila da će da bude pisac. Preciznije: obećala je samoj sebi da će da piše. Nije bilo bitno šta, niti koliko, samo je bitno da provede život pišući. Nekada je pisala sporo, nekada je pisala loše, nekada se držala stilova koji joj ne prijaju (kaže: “svi imitiraju pre nego što inoviraju”). Dugo ništa nije objavljivala – ali to je bilo skroz OK. Sve dok je pisala, smatrala je da se obrazuje. I kada zapne, podsećala je sebe da je to “samo faza” koja će da prođe. I zaista je prolazila. Jer ukoliko ne odustanete pri prvom, trećem, ili sedmom trzaju, velike su šanse da ćete prebroditi bure i naići na “mirno more”. A i znate kako kažu “practice makes it perfect”. I ako tu rečenicu mogu da ponavljam svojim učenicima svakodnevno godinama, zašto ne bih isto pravilo uvela i u svom životu.

Koliko žarko želite da stvarate? Dovoljno žarko da ste spremni da prihvatite sve negativne aspekte tog stvaranja? Da li ste spremni da svirate i pevate noću po klubovima pre nego što snimite svoju pesmu? Da li ste spremni na godine istraživanja pre nego što objavite novi naučni rad? Da li ste spremni na jutarnje mučnine, ako zaista želite dete? Da li ste spremni na odbijanja, odbacivanja, negativne komentare? Ako jeste, go for it. Ali ukoliko ste spremni samo na pozitivne aspekte kreativnog življenja, preispitajte se koliko zaista želite taj kreativni život. 

Hajde da se okrenem našoj branši i komentarima koje dobijamo, a koji otprilike glase ovako: “Super ste, samo tako nastavite, nadam se da vas PR paketi i sponzorstva neće pokvariti kao ostale”. Par glava “Velike čarolije” posvećeni su upravo ovom pitanju. Šta se desi kada počnete da previše očekujete od svog stvaranja? Na šta liči umetnost koju stvarate samo zbog para? Da li ona još uvek ima “dušu”. Kada od umetnosti očekujete da vam plaća račune, stavljate ogroman pritisak na nju, na sebe, na stvaralaštvo. Počinjete da pratite trendove, a ne intuiciju. Počinjete da stvarate zbog novca, a ne zbog ljubavi. Ukoliko do novca dođe prirodno, fantastično, ali ne silite proces. Elizabeth je radila sve dok nije objavila četvrtu knjigu, čuvenu “Jedi, moli, voli”. A istorija je puna upravo ovakvih primera. Ljudi koji su stvarali iz hobija, iz ljubavi, uživajući u procesu i takva umetnost je “najčistija”. 

“Većina pojedinaca nikad nije imala vremena i nikad nije imala dovoljno sredstava i nikad nije imala dovoljnu podršku, pokroviteljstvo ili nagradu… a ipak je uporno stvarala. Stvarali su zato što im je bilo stalo. Stvarali su jer im je poziv da stvaraju, svim nužnim sredstvima. Novac je od koristi, to sigurno. Ali ako je novac jedino što ljudima treba kako bi živeli kreativnim životom, onda bi oni megabogati bili najmaštovitiji, najproduktivniji i najoriginalniji mislioci među nama, a oni jednostavno to nisu. Osnovni sastojak za kreativnost ostaje upravo isti kod svih: hrabrost, očaranost, dopuštenje, upornost, poverenje – a ti elementi su univerzalno dostupni. Što ne znači da je kreativno življenje uvek lako; to samo znači da je kreativno življenje uvek moguće.

Zaljubite se i vi u svoju kreativnost i vidite šta se događa.

Prekinite da se prema kreativnosti odnosite kao da je umoran, star, nesrećan brak (dirinčenje, gnjavaža) i pogledajte je svežim očima strastvenog ljubavnika. Čak i ako dnevno imate samo petnaest minuta na stepeništu nasamo sa kreativnošću, prihvatite ih.”

Što sam više stranica knjige prelazila, čudila sam se otkud to da nema priče o perfekcionizmu. Svaka glava ove knjige navela me je na razmišljanje. Toliko sam sopstvenih vrlina i mana pronašla u rečima koje je ispisala Elizabet, da sam bila sigurna da će se dotaći i perfekcionizma – jedne od mojih najvećih mana. I da dotakla je se. Baš u onom delu gde joj je i mesto – u delu o istrajnosti. Jer činjenica je da nas perfekcionizam sprečava da počnemo, a ako počnemo, onda nas sprečava da završimo započeto. Zamislila sam se, a nadam se da ćete i vi, povodom onoga što Elizabet kaže o perfekcionizmu – “Mislim da je perfekcionizam samo najskuplja, unikatna verzija straha. […] Moramo shvatiti da je nagon prema perfekcionizmu korozivno gubljenje vremena, zato što ništa nikad nije iznad kritike. Koliko god sati provele pokušavajući da izvedete nešto bez mane, neko će uvek moći da nađe manu.” Bilo da pefekcionizam vidite kao strah, savršen izgovor, ili da ga smatrate svojom vrlinom, činjenica je da će vas perfekcionizam kad tad sputati i biti neprijatelj istrajnosti, zato se ja sve češće vodim krilaticom “bolje završeno, nego savršeno”.

A kada već pričamo o istrajnosti, reč je da spomenemo i disciplinu. Kada sam sa 7 godina zvanično krenula u muzičku školu, nastavnica solfeđa nam je rekla da zaboravimo na talenat. Rekla je “svi ste vi talentovani, zato i jeste primljeni u muzičku školu, ali talenat je samo 10% uspeha, 90% uspeha je rad”. Dvadeset godina kasnije i dalje se sećam njene rečenice. Rad, a uz njega i disciplina obavezni su i za istrajnost u kreativnom življenu, jer genetika određuje talenat, na sreću ne možemo da utičemo, tako da nam ostaje samo disciplina, kao jedini faktor na koji možemo da utičemo, kada je formula za uspeh u pitanju. 

Poverenje

Sigurna sam da ste bar nekada čuli za umetnika, bilo koje vrste, koji je bio mučenik. Koliko je samo pisaca, glumaca, pevača, slikara pokleklo pred depresijom ili bolestima zavisnosti? Za koliko njih ste u poslednjih 10 godina čuli da su izvršili samoubistvo, a ko zna za koliko njih niste ni čuli. Elizabet još na početku “Velike čarolije” spominje mučenje prilikom stvaranja. Opijanje, depresiju, izolaciju. Iako meni ovo iskustvo nikako nije blisko, daleko od toga da za tako nešto nisam čula. Ipak, moram da priznam da sam iznenađena koliko pažnje Elizabet posvećuje ovom problemu. Prva polovina dela “Poverenje”, posvećene su, na ovaj ili onaj način, “mučeničkom stvaralaštvu”. Moguće da je to ipak fenomen koji je češći nego što sam ja očekivala. Ipak, njena podela na mučenika i varalicu učinila mi se veoma zanimljivom.

Mislim da je lik mučenika svima i te kako poznat, ali njena definicija varalice mi se baš svidela. Elizabet smatra, da za razliku od mučenika, varalica ima poverenja, ne samo u sebe i svoje sposobnosti, već smatra da, kao što on voli svoju umetnost, i njegova umetnost voli njega. Ja sam to shvatila kao da imate poverenja u ono što stvarate, u ideje koje vam “univerzum” šalje, u svoje sposobnosti, u proces, ali i kranji ishod. Kada imate poverenja u sebe i svoje stvaralaštvo, verujem da ni jedna prepreka ne deluje kao nepremostiva. Ili, kako je to ona objasnila, varalica će uvek pronaći rešenje za bilo kakvo iskušenje na koje naiđe prilikom stvaralaštva, pa makar to bilo i “varanjem”. 

Ipak, nije ceo deo “Poverenje” posvećen samo mučenicima i varalicama. Posvećen je i strasti. Reč koju ne volim preterano, a ispostavilo se ne voli je ni Elizabet. Čini mi se kako se reč strast upotrebljava prečesto i da je nekako postala “izlizana”. A koliko je tek “izlizana” ona izreka: “prati svoju strast”. Ja nikada nisam imala neku preteranu strast. Interesovao me je klavir, pa je prestao. Crtala sam kao klinka, pa sam i to prestala. Pravila nakit, pa batalila. Ni prilikom upisivanja fakulteta nisam znala šta je to moja strast i sfera interesovanja, pa sam pogrešila odabirom Pravnog. Jedini hobiji koji me ne napuštaju celog mog života su 1. čitanje, 2. pisanje, 3. Ronjenje (a verujem da će moja porodica i prijatelji ovde dodati 4. neprekidno pričanje). 

Ako ne znate šta je vaša strast, to je skroz OK. Ukoliko želite da pronađete strast, potrebno je da se opustite i počnete da obraćate pažnju na sitnice. Krenite od nečega što vas trenutno malčice interesuje. Filmovi – cool. Šetanja – može. Kozmetika – što da ne. Mršavljanje – toliko ljudi je napravilo posao od toga. Ako vas nešto interesuje, u tome ćete uživati, koliko god da ga dugo radite. Nećete stavljati pritisak na vašu strast da zarađuje za račune i hranu i nećete se baviti strašću pod pritiskom. Uzmite nas kao primer – ja volim pisanje, volim i kozmetiku, mnogo pričam i uživam u čitanju. Blog smo pokrenule 2015. godine, YT 2018. godine, ni jedno ni drugo nam ne donose zaradu, ali ja i dalje uživam u svakoj napisanoj reči, u svakom testiranom proizvodu, snimljenom videu i pročitanoj knjizi. Imam posao koji mi donosi zaradu, a u svojoj strasti samo uživam. Elizabet je napisala celu knjigu tako što nije imala inspiraciju pa je “ubijala” vreme baštovanstvom. Na kraju je napisala roman o porodici baštovana. Na ideju je došla istražujući poreklo cveća iz njene bašte. Potpuno suludo i potpuno genijalno, ako mene pitate. 

Vratimo se poverenju samo još malo. Dve situacije kada je bitno imati poverenje u sebe i svoje stvaralaštvo su – kada doživite neuspeh i kada objavite u javnost “delo” koje ste stvarali. U prvom slučaju imajte poverenje u sebe i svoje stvaralaštvo. Naučite iz neuspeha, ali mu ne dozvolite da vas blokira. Dajte sebi vremena da se “oporavite”, ali ne dozvolite sujeti na nadvlada vama. Sa druge strane, kada je delo već objavljeno, imajte poverenja u njega. Možda neće doživeti uspeh kakav ste zamislili. Možda će proći mnogo lošije, ili mnogo bolje. Ali imajte poverenja u sebe da ste dali sve od sebe, koliko je to bilo moguće u datom trenutku. U svakom slučaju ne odustajte, imajte poverenja da je tako moralo biti. 

Blaženstvo

O ovom delu ipak morate pročitati u knjizi, kako je u pitanju priča sa Balija :)

Zaključak

“ Kreativnost je sveta i nije sveta.

Ono što stvorimo neverovatno je bitno i uopšte nije bitno.

Dirinčimo sami i u društvu smo duhova.

Prestrašeni smo i hrabri smo.

Umetnost je težak zadatak i divna privilegija.

Tek kad smo najrazigraniji božansko može konačno da se ozbiljno odnosi prema nama.

Napravite mesta svim ovim paradoksima da budu jednako istiniti u vašoj duši, a ja vam tvrdim – možete stvoriti sve.

Stoga vas molim da se sad smirite i vratite poslu, važi?

Blaga koja su skrivena u vama nadaju se da ćete reći da.”

Iako sam svesna da ni 1% vas koji ste došli do ovog teksta nećete pročitati do kraja, jer ko je lud da čita 6 stranica na nekom blogu, (njih ionako niko više ne čita :) ), nisam želela da sputavam svoju kreativnost i nadahnuće kada pričam o knjizi koja se upravo zalaže za kreativnost. Da li sam vas zbunila, ili možda smorila, ne znam, ali “Velika čarolija” autorke Elizabet Gilbert je knjiga koju zaista od srca mogu da preporučim. Ukoliko vas bilo koja vrsta kreativnosti ili umetnosti interesuje verujem da će te se u bar jednoj glavi pronaći i da će vas autorka navesti na razmišljanje. Mene sigurno jeste!

Knjigu je izdala Laguna i možete je online kupiti ovde. 

Takođe vam preporučujem da odgledate naš video posvećen ovoj knjizi kako vas na kraju videa čeka i darivanje u kom možete da osvojite ovu knjigu. 

Celokupan tekst ispisan italic slovima preuzet je direktno iz knjige “Velika čarolija”, autorke Elizabet Gilbert. 

Fotografije: Saša Marković